Веселин Гатало
„Cry Baby био је један од првих биовируса, настао убрзо послије настанка биочипа. Старији програмери су њиме плашили млађе, а ови су га се бојали као што се голубови боје мачке.
Страх се појавио кад се открило да се вирус може инсталирати у мозак мајмуна. Паника је настала кад се открило да га је могуће пренијети на људе водом, храном, па чак и самим дахом; те да код човјека узрокује понашање слично схизофреничном, само пуно израженије.
Убрзо потом, људи су почели масовно обољевати од истог.
Одмах потом, створене су и установе у којима се то настојало сузбити.
Тад је Јамамото Иташи, славни научник кога сматрају оцем модерне вирусологије, изумио антивирус звани Пеницилин.
Пеницилин се успјешно инсталирао у ДНK мозга и успјешно потискивао Cry Baby. Али би пацијенти који су примили антивирус наизмјенично показивали симптоме психонеурозе и акутне депресије.
Антивирус изумљен након тога – Пеницилин II, успјешно је контролирао Cry Baby и његов антивирус, али би пацијенти од њега постајали аутистични.
Трећи антивирус, Пеницилин III, потпуно би спутавао Пеницилин I и II, али би у комбинацији са дотад латентним Cry Baby доводила до потпуне парализе функција коре великог мозга.
Слиједећи, Пеницилин IV, потискивао би претходне. Али… доводио би до болести можданог ткива која би бивала тако непредвидљива да је сваки имаоц истог у пар минута могао умријети или изумити формулу за излазак из познате димензије, извршити геноцид или насликати мурал цркве за један дан.
Са сваким слиједећим, свијет је постајао све луђи.
И тад је успостављен посљедњи закон електронике, једини који још постоји. Да се сва електронска помагала избаце из употребе, и да се више нико и никад не усуди конструисати машину по узору на људски мозак…”
Учитеља мало прије посљедње реченице крвнички засврби нос. Пожели са свих десет ноктију сурово почешати ноздрве. Погледа на сат и рече:
„Хај’мо! Час је готов. Разлаз… и пазите да не поскидате кациге прије него стигнете кући…! Сјетите се; опасно и строго кажњиво! Вируси вребају!”
Жамор дјеце и шкрипа намјештаја прогуташе посљедњих пар ријечи.
Зачу се граја и сударање оксигенопермеабилних кристалних опни на малим главама. Дјеца покупише своје свеске и рачунаљке с куглицама, а учитељ остаде сам међу помјереним клупама и пообараним столицама.
Приђе вратима, закључа их и ухвати штеку да види јесу ли добро забрављена.
Спусти се иза катедре, гдје га се није могло виђети кроз прозор, скиде кацигу и поче се жустро чешати по носу…
