ВОДА ЉУДСКА НАСУШНА

Проф. др Тина Дашић

Проф. др Бранислав Ђорђевић

„Вода, мир и безбедност су нераскидиво повезани. Без ефикасног управљање нашим воденим ресурсима, ризикујемо интензивне спорове између заједница и сектора, погоршавање стања животне средине и повећање тензија међу земљама.”

(Из извештаја генералног секретара УН Антонио Гутереша)

Од бројних опасности које све озбиљније запљускују човечанство посебно узнемирујуће су неукост, површност и неодговорност са којима се људско друштво односи према води као ресурсу и као највиталнијем, најосетљивијем елементу животне средине. О реалним проблемима воде врло површну, често сасвим погрешну представу јавности намећу неупућени медији, па чак и стручњаци разних других специјалности, од којих би се по природи њиховог посла очекивало да су добро упознати са проблемима у области вода.

Анализирајући смер тих произвољности пада у очи да су сви они – и медији, и јавност, и наводни експерти – чак и када пишу и говоре о кризи воде, оптимистички уверени да свет неће изаћи из разумне колотечине по којој ће вода и даље наставити да стиже до њихових славина, без обзира на сва ограничења и препреке које они постављају сектору вода, супротстављајући се реализације неопходних објеката. А свима њима је заједничко да су уједињени у оспоравању потребе да се граде преко потребне акумулације, без којих се не може решити криза воде у свету, чија је кључна значајка сажета у максими: „Воде би, можда, и било довољно, но она као да тежи да се нађе у погрешно време, на погрешном месту, са погрешним квалитетом”. То је најсажетија суштина проблема: да би воде било довољно, на правом месту, у право време и са добрим квалитетом, неопходне су акумулације, које су једине у стању да изврше прерасподелу воде по простору и времену и једине могу да спасавају водене екосистеме у кризним маловодним периодима.

То су одлично схватале древне хидротехничке цивилизације, које су свој просперитет, економски и културолошки развој темељиле на великим хидротехничким системима, веома често са акумулацијама као најважнијим објектима за уређење водних режима. Постоје јасни материјални докази да се бране и акумулације граде дуже од пет миленијума. Ту мудру логику опстанка и развоја схватили су бројне земље у свету, тако да су многе развијене земље практично већ искористиле све своје просторе погодне за реализацију акумулација (Шпанија – око 1.100 акумулација), пребацујући се, у новије време, и на све веће надморске висине, на којима граде велике акумулације у које се вода пумпа из водом богатијих река у нижим долинама, како би се на тај начин обезбедиле неопходне залихе воде за кризне маловодне периоде. Акумулисање воде постаје све неопходније, јер су кризни маловодним периоди све дужег трајања и са све мањим протоцима.

„Што веће површине пустиње претварамо у цветне вртове, утолико веће површине цветних вртова претварамо у пустиње”. Да то није само духовити афоризам речитоговоре догађања на низу места у свету.

Претећу реалност – недовољност слатке воде за све потребе које се експоненцијално повећавају, веома упечатљиво одсликава мисао Н. Ф. Рејмерса: „Што веће површине пустиње претварамо у цветне вртове, утолико веће површине цветних вртова претварамо у пустиње”. Да то није само духовити афоризам речито говоре догађања на низу места у свету. Због надексплоатације слатких вода, управо због експоненцијалног раста потрошње воде у свим областима коришћења, а посебно у области пољопривреде, низ области у свету заиста се убрзано претвара у пустиње.

Алармантан пример је нестајање Аралског језера. Велики мелиорациони системи за које се захвата вода из Сир Дарје и Аму Дарје заиста су претворили у ’цветну башту’ Ферганску долину и пустињу Kизил Kум, али је због неповратног узимања воде из обе реке Аралско језеро – уништено. Арал, некада по величини четврто језеро у свету, површине 68.000 квадратних километара, свело се на само око 15.000. Салинитет је повећан на преко 45 грама по литру, тако да су сви водени екосистеми уништени, уништена су и бројна насеља дуж некадашњег обалног појаса која су се ослањала на рибарство (неке луке су остале 50-так километара удаљене од садашња три изолована језера, од којих су два потпуно мртва), еолска ерозија разноси слан песак по великом пространству и уништава пољопривредно земљиште на огромном простору. Баш као у наведеној максими: стварање нових „цветних башти” заиста је уништило много пространије некадашње цветне баште и драгоцене водене екосистеме.

Слична тужна прича би се могла испричати и за слатководно безоточно језеро Чад, из кога се снабдева водом око 25 милиона људи из четири државе (Чад, Нигер, Нигерија и Kамерун). Због надексплоатације из језера и његових утока (реке Шари и Kамадугу) за потребе насеља и пољопривреде, површина језера се смањила са око 26.000 на само око 1.500 квадратних километара. Због тог веома забрињавајућег процеса то подручје је једно од потенцијално највећих светских жаришта социјалних, економских, еколошких, па и безбедносних криза, што човечанство још не увиђа.

Мртво море (Википедија)Жариште кризе, али не потенцијално, већ стварно, представљају веома неповољни хидролошки процеси у сливу реке Јордан пре свега, на Тиберијском (Галилејском – Kиннерет) језеру, из кога се захвата око 50% потребне воде за снабдевање насеља и пољопривреде Израела. Због деловања два процеса – климатских промена које смањују доток воде у језеро (доток је већ смањен за око 13%, а очекује се смањење за још око 15%), и превеликог захватања воде из језера и његових утока, долази до сталног обарања нивоа воде у Галилејском језеру. То постаје кључни проблем Израела, али и свих околних држава, и један је од суштинских политичко-безбедносних проблема тог дела Блиског истока. Због превеликог захватања из тог језера и читавог слива реке Јордан убрзава се темпо снижавања нивоа Мртвог мора (сада се снижава око метар годишње, и тренутно је кота око –414 мнм), тако да се процењује да ће Мртво море пресушити око 2050. године.

Еколошку, економску и социјалну драму доживљавају у нашем окружењу подручја око Преспанског и Дојранског језера, чији су се нивои драстично смањили (на Преспанском чак за око 8 метара због захватања воде чије количине значајно превазилазе дотоке

Проблем наведених надекспоатација драгоцене слатке воде и нарушавања свих иоле разумних биланса на релацији доток-потрошња, може се решити само великим постројењима за десалинизацију, али то захтева велику потрошњу енергије. Уједињени Арапски Емирати, који читаву своју егзистенцију базирају на води коју добијају десалинизацијом, управо су због енормне потрошње енергената за добијање воде постали од извозника природног гаса увозници, што речито илуструје сву озбиљности проблема снабдевања водом тог подручја. Еколошку, економску и социјалну драму доживљавају у нашем окружењу подручја око Преспанског и Дојранског језера, чији су се нивои драстично смањили (на Преспанском чак за око 8 метара (Поповска, 2016) због захватања воде чије количине значајно превазилазе дотоке, а све то у условима све очитијег смањења падавина у тим зонама због глобалних климатских промена.

Имајући у виду све драматичнију ситуацију у свим областима коришћења, уређења и заштите вода и све озбиљније угрожавање водених екосистема, на крају овог разматрања могу се систематизовати кључне стратешке одреднице разумног понашања и односа држава према сектору вода и животној средини.

Заблуда бројних медија, неких НВО и утицајних појединаца који покушавају да утичу на јавно мњење оспоравањем потребе изградње водопривредних објеката, са ставом да је за водене екосистеме најбоља стратегија „не чинити ништа” у смислу „не градити акумулације” – велика је опасност за животну средину већ сада, а биће све већа у временима која долазе. Зато једини разуман стратешки одговор на све неповољније антропогене утицаје на водене екосистеме гласи: треба стварати најповољније услове за опстанак и развој екосистема активним управљањем водама, пре свега побољшањем водних режима наменским управљањем акумулацијама.
Мудро водопривредно планирање, оно које омогућава испуњење циљева унапређења заштите животне средине кроз активно управљање водама, подразумева да се водопривредни системи третирају као мера интегралног уређења, коришћења и заштите простора. Најважнији део планирања таквих система је дефинисање циљева свих заинтересованих корисника простора у оквиру сложених циљних структура којима се дефинишу циљеви интегралних вишенаменских водопривредних система. Смисао те анализе је да се већ на почетку планирања сагледају сви интереси, циљеви, конфликти интереса у простору, на сливовима, како би се кроз процес планирања интегралног водопривредног система разрешиле све опоненције и појачало кооперативно деловање система у односу на остале кориснике простора.

Током прошлих столећа и миленијума показало се да водопривреда увек делује као „локомотива развоја” која поред водопривредних циљева покреће реализацију и низ других важних циљева: привредно-развојних, еколошких, културолошких (обнову и уређење културно-историјских споменика и обезбеђивање трајне бриге о њима), урбаних (уређење акваторија и обала у зони насеља, чиме се омогућава да се оне на најскладнији начин уклопе у урбану матрицу града), туристичких (уређење обала нових акваторија за туристичку и спортско-рекреациону валоризацију, изградња градитељских насеља на начин који омогућава да се касније претворе у трајне објекте туристичког, образовног или културолошког значаја), социјалних (стварање услова за рад и опстанак људи у зони система који се реализује), саобраћајних (планирање саобраћајница у зони грађења система на начин да се касније уклопе у остале развојне, урбане и социјалне циљеве) итд.

Посебно подробно треба да буде разрађена еколошка грана стабла циљне структуре, у оквиру које треба предвидети све циљеве који обезбеђују услове не само за опстанак водених екосистема, већ омогућавају да се оствари и боља биолошка разноврсност у односу на почетно стање. То се остварује кроз побољшавање водних режима и реализацију одговарајућих објеката водопривредне инфраструктуре (рибље стазе, селективни водозахвати којима се управља температурним режимима низводно од акумулација, затварачи на испустима који омогућавају обогаћивање вода кисеоником итд.), као и мерама управљања (испуштање еколошких протока који су већи од оних који би били у природним условима у кризним периодима маловођа, стабилизације нивоа у акваторијама у периодима репродукције риба итд.).

Да би нам будућност била без великих невоља због воде и крај вода, морају се већ сада доносити сасвим усклађене, планске одлуке о понашању свих корисника простора. И што је врло битно – стриктна контрола тог понашања, како би се спречио сваки самовољан, неплански насртај на простор

Kод планирања интегралних водопривредних система веома одговоран део планерског посла је благовремено уочавање свих потенцијалних опоненција у простору, дефинисање циљева свих корисника простора, разрада диспозиције система и избор његових параметара на начин да се касније, током коришћења система може флексибилно управљати на начин који је мултикритеријумски оптималан, имајући у виду интересе свих корисника простора. Важан задатак те фазе планирања је и да припреми све потребне податке о циљевима пројекта и начинима превазилажења конфликата у простору, са којима ће планери подробно и професионално упознати јавност о пројекту. У том делу је неоспорно најважнији део те анализе – како су решени проблеми складног уклапања система у еколошко и социјално окружење.

Горњи Ибар

Да би нам будућност била без великих невоља због воде и крај вода, морају се већ сада доносити сасвим усклађене, планске одлуке о понашању свих корисника простора. И што је врло битно – стриктна контрола тог понашања, како би се спречио сваки самовољан, неплански насртај на простор. Најважнији задатак који има свака организована држава је да обезбеди стриктно поштовање важећих планских докумената просторног планирања, у смислу резервације простора за предвиђене неопходне хидротехничке објекте и системе. Ти плански документи су логично хијерархијски структуирани, при чему је на највишем нивоу значајности Просторни план државе, који има карактер закона (то је најважнији државни акт после Устава), док су остали просторни планови на нивоу уредби (општина, простора посебних намена).

Запрепашћује небрига наше државе која је допустила да се нека од најважнијих изворишта регионалних система (Горњи Ибар, Млава у зони Рибничке и Kрепољинске клисуре) планирају и предају за друге, приватне намене, за мале хидроелектране

Стриктно поштовање тих планова је од посебног значаја управо за два сектора: сектор вода и сектор заштите животне средине. Та два сектора су, уједно, и најрањивија у односу на волунтаристичка, непланска запоседања простора, којима се на безочан начин трајно уништавају водни и еколошки потенцијали једне земље. Због тога и читава планска и пратећа регулатива подразумева: резервисање и нормативну заштиту простора који је неопходан за реализацију планираних водопривредних система, укључив ту и просторе за реализацију свих планираних акумулација, увођење штедљивих технологија са становиште утрошка воде, енергије и других ресурса, прописивање услова за грађење у зонама које су угрожене водама, како би се зауставио садашњи експоненцијални пораст потенцијалних штета од поплава, заштита изворишта воде и спречавање њихове деструкције уношењем прљавих технологија и непланским запоседањем другим системима, који имају много већу слободу избора локација за развој [Запрепашћује небрига државе која је допустила да се нека од најважнијих изворишта регионалних система (Горњи Ибар, Млава у зони Рибничке и Kрепољинске клисуре) планирају и предају за друге, приватне намене, за мале хидроелектране, мада су ти потези река унети и резервисани у Просторном плану Републике Србије као локације изворишта највишег нивоа националне значајности.], антиерозионо уређење сливова, као предуслов за реализацију свих других система, али и као цивилизацијски дуг према најважнијем елементу животне средине – земљишту, кога смо столећима пљачкали и уништавали, па је сада дошло време за наплату те пљачке са врло високим каматама – рушилачким бујичним токовима, континуирана хидролошка и сва друга истраживања, и стално оптимизационо тражење најповољнијих алтернатива за ширење и употпуњавање интегралних водопривредних система, у складу са водопривредним постулатом „Да би се вода користила у будућности, мора се у њу улагати већ сада”.

Због несхватања шта су заиста обновљиви и еколошки чисти извори енергије издате су енергетске сагласности да се дугачким цевоводним деривацијама уништавају еколошки и морфолошки највреднији мали водотоци. И то се ради због врло малих енергетских учинака, за снаге од по пар стотина киловата (кW) и енергију која задовољава само неколико домаћинстава

Планска резервација простора изузетно је битна и са гледишта заштите еколошких потенцијала, пре свега потенцијала који поседују мали водотоци, који представљају најфинију капиларну мрежу хидрографских и еколошких система. У тој области се, нажалост, сада крше све норма разумног понашања у еколошком окружењу. Због несхватања шта су заиста обновљиви и еколошки чисти извори енергије издате су енергетске сагласности да се дугачким цевоводним деривацијама уништавају еколошки и морфолошки највреднији мали водотоци. И то се ради због врло малих енергетских учинака, за снаге од по пар стотина киловата (кW) и енергију која задовољава само неколико домаћинстава.

Стара планина (Википедија)

То неразумно понашање је подстицано бенифицираним тарифама, за које је у међувремену у свету схваћено да су биле потпун стратешки промашај. Због тога се поново подсећа на веома битну обавезу по конвенцији НАТУРА 2000, коју су ратификовале Србија и све државе у окружењу, по којој су државе дужне да ставе под одређене видове еколошке заштите 12,5% од своје територије. О тој конвенцији не само да се не размишља у овом бруталном налету на еколошке потенцијале, већ се таквим објектима нарушавају и већ успостављени режими еколошке заштите (мале, енергетски безначајне хидроелектране у парковима природе Стара планина и Голија, соларна електрана на Фрушкој гори, планиран насртај са ветрогенераторима од чак 300 мегавата (МW) на заштићено подручје Делиблатске пешчаре итд.). Неуке аналогије са неким северним земљама су бесмислене: у нашим условима ради се о изразито стохастичким енергетским изворима енергије (изузетно неравномерни водни режими малих водотока, не постоје доминантни ветрови који би омогућавали да се снага и енергија ветрогенератора априорно довољно поуздано могу уклапати у ЕЕС).

Због тога ће се дешавати нешто непојмљиво, што већ видимо код неких суседа, да се мора да прелива енергија на великим и економичним проточним ХЕ, или да се прелази у енергетски нерационалне режиме рада ТЕ које су већ ангажоване у ЕЕС, да би се испунила обавеза, наметнута државном принудом, да систем мора да прими ту скупу енергију, када се она изненада појави, чак и онда када се не може на логичан начин да уклопи у ЕЕС. Наравно, и да се та енергија веома скупо плати приватним испоручиоцима, у неким случајевима чак и више пута скупље у односу на обновљиву енергију средњих и већих хидроелектрана.

Са гледишта стратегије понашања људске заједнице према животној средини, а посебно са гледишта односа на релацији водопривредни систему – еколошки системи, једна од опасних деструктивних бесмислица је садашње сучељавање да ли постоје или не постоје антропогени утицаји на глобална климатска дешавања. (Kолико велика опасност прети планети од стране интересних група сведочи и вест, пристигла док се завршавао овај рукопис, да је највећи светски корисник и расипник свих природних ресурса и највећи загађивач планете, одлучио да иступи из Париског споразума о климатским променама – „јер то не одговара његовој економији”). Једини разуман, прагматичан приступ проблему климатских дешавања је следећи: неповољни климатски, а посебно хидролошки феномену су већ ту, они се дешавају, и за њих се морају налазити и стално допуњавати одговарајући одговори на плану планирања, изградње и управљања хидротехничким системима.

Одговор на те климатске изазове је неумољиво једнозначан, без алтернатива: на повећавање нестационарности и промене режима падавина и отицаја једини разуман одговор је – повећање степена регулисања протока у акумулацијама са тзв. годишњим регулисањем, које прихватају и акумулирају таласе великих вода, да би ту воду упућивале потрошачима у маловодним периодима. То је потребно због свих корисника акумулација: корисници вода (наводњавање, индустрија, снабдевање насеља) само на тај начин могу добијати захтеване количине воде са траженом високом обезбеђеношћу, у условима све екстремнијих интензитета падавина и све брже и опасније концентрације таласа великих вода расте значај активне одбране од поплава ублажавањем тих таласа у за то наменски резервисаним просторима у акумулацијама који морају бити све већи, јавља се потреба све дужих и захтевнијих интервенција акумулација да наменским испуштањем повећавају протоке у маловодним периодима, пре свега због потреба водених екосистема. То ће бити све чешће коришћен критеријум за управљање акумулацијама који се са правом назива оплемењавање малих вода. Без таквог управљања бројне еколошки драгоцене реке биле би веома угрожене.

Наведени стратешки важни изазови на плану заштите и унапређења водених екосистема у условима све неповољнијих антропогених утицаја могу се успешно решавати само на један начин – интегралним водопривредним системима, адекватно планираним и коришћеним уз симултану примену вишекритеријумске оптимизације. При тим оптимизацијама које треба спроводити и у фази планирања система и у фази управљања, еколошки критеријуми и ограничења се морају третирати потпуно равноправно са оним који се односе на производне и заштитне функције хидротехничких система. У неким условима треба им давати и веће тежине при вишекритеријумском рангирању и одлучивању. Да би се то остварило потребно је имати систематизован тезаурус знања из екологије водопривредних система и свих пратећих дисциплина. Управо је то био један од важних мотива аутора да се посвете писању ове монографије.

Међутим, постоје и лични, дубоко емотивни разлози оба аутора за писање ове књиге. То су љубав и најдубље поштовање које имају према Природи, према сваком живом бићу – животињи и биљци. Пошто тај живи свет зависи од ваљаности одлука хидротехничких планера и при планирању и при управљању системима, аутори су увек са осећајем најдубље одговорности приступали решавању интегралних водопривредних система, увек свестрано анализирајући какве ће последице усвојена решења имати на живи свет. Управо из таквих бројних планерских настојања је и стечено искуство да добро планираним хидротехничким системима и оптималним управљањем којим се побољшавају водни режими у кризним периодима, треба помоћи екосистемима да опстану и да се несметано развијају у за њих све тежим временима, када се на њих својим немаром обрушавају и људи и све неповољнији климатски утицаји.

(Из књиге „Екологија водопривредних система”, у издању Грађевинског факутета у Београду и Академије инжењерских наука Србије)