Пре више од четири милијарде година био је топлији и влажнији, а можда је имао и гушћу атмосферу. Вода је текла у рекама, стварајући канале у стенама, и скупљала се у кратерима.
Већ дуго постоји неодговорено питање како је Марс пре више милијарди година изгубио воду која је некад текла његовом површином. Научници мисле да сада имају одговор – велики део воде остао је заробљен у вишим слојевима планете, у његовој кори. Та некадашња вода и даље постоји у облику минерала у Марсовим стенама, пише Би-Би-Си.
О овим открићима расправљало се на 52. Месечевој конференцији о планетарним наукама, а објављена су у часопису Science. У истраживању су коришћена мерења која су спровеле летелице у Марсовој орбити и површинска возила и подаци добијени проучаванем метеорита. Истраживачи су потом осмислили рачунарску симулацију нестанка воде с планета.
Резултати научног рада показују да је између 30 и 99 одсто иницијалне количине воде на Марсу завршило у минералима у кори планете.
Пре више од четири милијарде година Марс је био топлији и влажнији, а можда је имао и гушћу атмосферу. Вода је текла у рекама, стварајући канале у стенама, и скупљала се у кратерима. Марс је вероватно имао довољно воде да прекрије целу површину слојем дебљине од 100 до 1.000 метара. Око милијарду година касније Марс је прошао кроз транзицију и постао хладна и пуста планета какву данас познајемо.
„Већ дуго знамо да је Марс у својој раној повести био много влажнији, али стални проблем била је судбина те воде. Знамо из истраживања атмосфере Марса да је део те воде изгубљен у свемиру, а наслаге леда на површини и одмах испод површине говоре нам да се вода делом замрзла”, каже за Би-Би-Си др Питер Гриндрод из Природњачког музеја у Лондону, иначе сарадник на студији.
Земља има магнетски штит или магнетосферу која помаже да се атмосфера не расплине у свемиру. Но, Марсов је магнетски штит слаб и није могао спречити елементарне компоненте воде да побегну с планете. Ипак, брзина којом водоник, један од хемијских састојака воде, данас излази из атмосфере указује да то не може бити цела прича. „Ако претпоставимо да је тренутна стопа губитка водоника била иста и у прошлости, онда је реч о прилично малим количинама воде које би се губиле у овом процесу”, рекла је коауторка студије Ева Линган Шелер из Калифорнијског института за технологију (Caltech) у Пасадени.
„Kад се кора промени, она узима воду у текућем стању и претвара ју у хидратизовани минерал који има воду у својој структури и тако је делотворно веже”.
Другим речима, већина воде морала је завршити другде. Резултати научног рада показују да је између 30 и 99 одсто иницијалне количине воде на Марсу завршило у минералима у кори планете. Још једна коауторица, проф. Бетани Елман, такође са Калтека, објаснила је да се проучавањем података из мисија на Марс могло јасно закључити да докази о променама воде нису нимало ретки.
„Kад се кора промени, она узима воду у текућем стању и претвара ју у хидратизовани минерал који има воду у својој структури и тако је делотворно веже”, рекла је Елман. Аутори истраживања сугериришу да је већина текуће воде нестала прије 4,1 до 3,7 милијарди година, током раздобља у историји Марса познатог као Нојево раздобље.
„Изворна свеобухватна улога истраживања Марса била је да се прати ток воде јер она има средишњу улогу у геологији, клими и животу планете. Ово је врло важан рад у схватању колико воде има на Марсу, колико је воде изгубљено и где би данас могла бити”, рекао је др Мајкл Мејер, водећи научник програма за истраживање Марса под окриљем НАСА.
„Оно што нам нова студија говори јесте да би се велики део те воде, можда већина, могао налазити у стенама на Марсу. Овај процес хидратације може сачувати велике количине воде, односно количине једнаке глобалном слоју дебљине од једног километра. Иако је већина текуће воде вероватно нестала око 500 милиона година након формирања Марса, данас на површини видимо доказе о хидратизованим минералима, и то у кратеру Језеро, који управо истражује ровер Perseverance. Рана Марсова клима остаје једна од најважнијих тема у планетарним наукама, а ова ће студија помоћи нашем разумевању процеса због којих је вода изгубљена”, закључио је за др Питер Гриндрод.
(Извор Индекс)
