Према новој научној студији подружетак на стражњици изгубили су одједном, а не поступно.
Пре отприлике 25 милиона година наши су преци изгубили реп, а генетичари су сада вероватно открили генетску мутацију због које мајмуни попут нас не могу имати продужетке на стражњици. Ако се покаже да су у праву, то значи да је реп ишчезао изненада и да се та промена није догађала поступно.
Могло би се то упоредити са ситуацијом када се у приручнику залепе две странице, при чему се губи део упутства. То значи да је протеину TBXT често недостајао кључни део.
Бо Сија из Медицинског центра Универзитета Њујорк испричао је да је недавно у саобраћајној несрећи повредио кокциј, репну кост која је заправо остатак давног репа. „Било је стварно болно. Стално сам се присећао тога да ми на тијелу имамо реп”, рекао је дотични научник, а преноси часопис New Scientist. Након тога он је одлучио да истражи генетску основу губитка овог човековог продужетка. Све мутације које узрокују губитак репа требало би постојати код човеколиких мајмуна, али не и код мајмуна.
Гени две врсте мајмуна
Он и колеге упоредили су 31 ген те две врсте повезан с губитком репа и нису пронашли ништа у подручјима кодирајуће секвенце за беланчевине. CDS (coding DNA sequence) или кодирајућа секвенца део је транскрипта који се преводи у протеин. Након тога су прегледали такозвану смеће (junk) ДНК, која се налази унутар гена. Некодирајућа ДНK садржи врло разнолике низове ДНК који су често склони великом броју понављања. У почетку је биолошка функција великог јела некодирајуће ДНК била непозната, па су стога ти делови првобитно названи junk DNA или „геномско смеће”.
Бо Сија је открио да се код претка човеколиког мајмуна у некодирајућој ДНК репног гена налазе елементи Alu. Аlu елементи су нека врста генетских паразита који се копирају и лепе по целом геному. Стручњаци су у том подручју пронашли два таква елемента с комплементарним секвенцама који су се везали и направили петљу у mRNA (информациона РНК). Могло би се то упоредити са ситуацијом када се у приручнику залепе две странице, при чему се губи део упутства. То значи да је протеину TBXT често недостајао кључни део.
Нека од објашњења темеље се на томе да су га човеколики мајмуни изгубили јер су се почели кретати на другачији начин, попут усправног ходања међу гранама.
Истраживачи су направили неколико експеримената да би доказали своју претпоставку. Примерице, открили су да мишеви са овом мутацијом имају комбинације TBXT протеина пуне дужине и недостајућег дела и да то обично доводи до потпуног губитка репа. „Да се нешто овако догоди одједном јесте значајан моменат, јер нам онда не требају милиони година узастопних сићушних промена”, рекла је Керол Ворд са Универзитета Мисури. И додала да, иако међу фосилима нема доказа о поступном губитку репа, за сада има премало фосила да се искључи таква могућност.
Фосили не нуде одговор
Оно што овај налаз не може рећи јесте зашто су наши преци изгубили реп, односно зашто је еволуција одабрала баш ову мутацију. Нека од објашњења темеље се на томе да су га човеколики мајмуни изгубили јер су се почели кретати на другачији начин, попут усправног ходања међу гранама. „Но, ако гледамо фосиле, они указују на то да су први мајмуни без репа још увек ходали на све четири ноге”, каже Ворд.
Сија и Јанаи мисле да је морала постојати снажна предност губитка репа јер ова мутација има и недостатак. Неки мишеви с том мутацијом развили су абнормалности на кичми, попут spine bifide (расцеп кичме). Сматрају да постоји могућност да је релативно висока стопа spine bifide код људи реликт губитка репа пре много милиона година. Истраживање насловљено The Genetic Basis of Tail-loss Evolution in Humans and Apes објављено је на серверу BioRxiv.
(Извор Индекс)
