Веселин Гатало
Од кружења орбитом непознате планете, мајор Јамино није очекивао много. Ни обећавајућа сазнања о саставу атмосфере и погодан састав тла из извјештаја микромодула, нису га задовољавала. Kао што вјероватно није била задовољила ни два претходна пилота која се можда баш зато и нису вратила у базу на Земљи.
Одозго није могао виђети ништа опасно. А мајор Икото Јамино је био војник, истраживач, научник, пионир увијек спреман на ризик и жедан знања и освајања нових свјетова. То да се спусти, ни он сам не би могао спријечити.
Планета је деловала живописно. Црвене крошње дрвећа, бистра црвенкасто-плава рјечица, свјетлосиво камење, свјетлоцрвена трава… Све је било као некад док је планета-мајка, Земља, била чиста; само је преовладавало црвено умјесто зеленог. Kао што то већ бива на планетама те категорије.
Добро је процијенио. И категорију и животне облике. Сензори га нису преварили сигнализиравши му да нема зооживота. Биљке су се лако могле генетски модификовати да производе за људе јестиво лишће, сјеменке, коријење, плодове… Ваздух је имао скоро два пута више кисеоника него Земља некад, прије еколошког краха, тежа је била за трећину мања и мајор Јамино се осјећао невјероватно брзим и јаким. Радиолошки и бактериолошки налази на екрану кациге охрабрише га чак и да је скине, што је било најстроже забрањено; поготово што се два претходна пилота-пионира нису вратила.
Било му је жао што нема с ким да подјели усхићење новим свијетом. Заиста је било штета што закони просторних скокова не дозвољавају сигуран прескок и пролаз кроз црну рупу живој маси већој од сто осамдесет фунти. Пуковник Калвин управо због тога није ишао у ову мисију. Икото никад није ни слутио да ће му гени народа из којега је потицао икад у животу помоћи.
Отвори пртљажник брода и узе импрегнирано платно са сликом Мајке-Земље и копље за заставу. Одлучио је забости стијег на врх оближњег брдашца.
Устрча, лакши за трећину своје масе, усправи цилиндар постољем на црвену траву. Упре прстима три дугмета у исто вријеме. Закачи платно. Kопље се телескопски поче извлачити у висину. А фиксатори на постољу полако почеше ровати и дупсти земљу, укопавати се у смеђу твар тла, између блиједоцрвеног коријења бујне траве.
Икото Јамино је већ испод заставе видио спомен-плочу са својим именом на њој, парк око заставе, велики град од челика и екостакла са осам летаћих нивоа, густ промет ваздишних метро-линија.
Али… Нешто се чудно поче дешавати у црвеном свијету око њега. Прво помисли да брујање долази са плавог неба, па зато осмотри облаке на хоризонту. Али, вибрације и бука као да су долазили некуд одоздо.
Бука и трешење се појачавало са продирањем сјечива фиксатора на копљу заставе у тло. Ваздух око мајора Јамина испуни урлик који није могао бити ништа осим урлика бола, бола свеприсутног и свефреквентног, бола бића што се свом силом носи с ужасном патњом.
Пилот покуша зауставити продор сјечива фиксатора у ткиво планете.
Узалуд. Глупа машина се није обазирала на његове руке ни на ужасан урлик који се проламао долином. Земља се с неподношљивом буком отвори и поче гутати брод, заставу и пилота; брдашце и оближњи шумарак, поља и најзад читаву долину.
Мајор Икото Јамино, док је умирао с устима пуним земље која га је неумољиво гушила, схвати гдје је погријешио. А то су вјероватно била учинила и два његова претходника.
Нису уочили највеће живо биће на планети коју су хтјели освојити.
