ЕКОСОФИЈА

ПОХВАЛА ЗВОНЧИЋУ

Звончићи са Дивчибара (Википедија)

Звончићи са Дивчибара (Википедија)

И гле чуда, круница „чувара” почела је да се отвара… Мало затим два цвета су се раздвојила, и њихова им се плава боја вратила… Живот је још једном славио!

Проф. др Владимир Ајдачић

Проф. др Владимир Ајдачић

„Из снова о збиљи рађа се збиља снова: замисао о могућем рају на Земљи – Рт Добре Наде”.

Танасије Младеновић

Већ више година мучи ме човеково отуђење од људи и Природе. Свој одговор на овај проблем покушавам да нађем у дугим шетњама кањоном планинске речице Kаменице на Дивчибарама. Силазим низ кањон, посматрам ток речице, камење, околину, живи свет.

Тако једног јутра кренух низ Kаменицу и дођох до једног камена који је попут острва вирио из воде код „каменичких Плитвица”. Седох на њега и извадих своју свешчицу.

Kад, гле, тада запазих у усеку на камену два мала плава звончића, удаљена један од другог само сантиметар-два. Упитах се: зар је могуће да се ту, макар и на кратко, појавио живот. И како је он опстао упркос плахим водама и жарком Сунцу?

Али убрзо заборавих на њих и почех да записујем своја запажања из Природе за моју будућу књигу „Петнаест километара низ Kаменицу”.

У неко доба дана сунце ме натера да променим место. Скупљајући ствари с камена, угледао сам слику коју никада нећу заборавити. Да би се одбранили од сунчевих зрака, звончићи су се спојили и скоро побелели. Kруница једног цвета ушла је у круницу другог, ова се затворила и тако спречила потпуни губитак воде – заједничку смрт.

Био сам толико опчињен овим случајним открићем да сам остао крај речице да видим шта ће се даље догодити. У смирај дана жега је почела да попушта… Kао обично, небом су пролетеле две роде, селећи се из доњег тока Kаменице ка горњем… Речицом је почео да струји хладан ваздух…

И гле чуда, круница звончића „чувара” почела је да се отвара… Мало затим два цвета су се раздвојила, и њихова им се плава боја вратила… Живот је још једном славио!

Ово ми је једно од најдражих открића. У њему сам нашао нову веру у моћ Природе и  Живота.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар