„Шта је време”, пита се свети Августин и „Исповестима” и одговара: „Док ме нико не пита, ја знам, а кад би требало да то објасним – ја не знам”.
Проф. др Милан Д. Тасић
Постоји ли, дакле, оно објективно, по себи постојеће у стварности, а што (као физичку вличину) изражава овај појам и не дугује ли се он (тек) нашем односу према свету – као ствар интуиције, свести, навике? Попут својевидне илузије коју доносе појмови „тврдоће” тела – јер су атоми више-мање празни – боје или, пак, новца у економији …
Јер је „одраз” времена у нашој свести тај да она остварује интегративну моћ над једним прошлим, садашњим и будућим тренутком –једнако противречним, једнако „непостојећим”. Но, ако се и опире некој општеприхватљивој одредби до сада, појам времена је лишен барем апсолутног важења у теорији релативности, када је „учињен” неодвојивим од тела (простора) и брзине којом се она крећу. Онда када су две, дотле диспарантне одредбе простора и времена, уступиле место амалгаму „простор-време” као једној динамичкој и покретној целини.
На „оси времена” није се
могла доделити једна једина
(просторно-временска) тачка
неком догађају, која би била
иста за све посматраче, нити
установити симултаност дешавања,
дужина њиховог трајања,
однос узрока и последице.
Или: на свој начин је и Лудвиг Болцман довео у питање класично разумевање овога појма, онда када је Њутнову (Исак) „стрелу времена” – која из прошлости (праволинијскии) води у будућност – окренуо на другу страну, нашавши да класичне једначине у физици једнако важе и када се време t замени са – t.
Да би, посредно, низ својстава апсолутног времена попут: симултаности дешавања, трајања, узрочности оповргли и сами огледи у искуству. Наиме, на „оси времена”, није се могла доделити једна једина (просторно-временска) тачка неком догађају, која би била иста за све посматраче, нити установити симултаност дешавања, дужина њиховог трајања, однос узрока и последице.
Најзад, и њутновска механика, и квантна физика и теорија релативитета могу бити изражене у атемпоралним терминима, што је све упућивало да појам времена ваља изнова промислити и, свакако, напустити његово интуитивно разумевање. Утолико што и даље није домишљена (могућа) „квантна теорија гравитације”, која би, на истом језику, описивала и квантна и гравитациона својства материје, онда када квантна механика и теорија релативности то успешно чине, у микро односно макро свету, како следи. Утолико што почивају, прва на класичном, а друга на релативистичком поимању времена, која се противе једно другоме итд.
Имамо и да огледи указују на то да су особености интуитивног времена за које знамо не друго до локални или парцијални аспекти темпоралности, који се дугују нашој чулној ограничености, условностима испитивања и сл.
Појам времена би, дакле, био изнова протумачен у некој „теорији свега” која ће доћи, а уважила би низ околности што су се потврдиле у науци током времена. Најпре, по Стивену Хокингу, и научници и филозофи би требало да се врате питању: „Зашто васиона”, бавећи се досад само оним: „Шта је она?” Јер човек заслужује, по њему, да уђе у саме замисли Бога, чему устрајно и тежи.
А тада ни време будуће не би
донело оно (исто) из времена
прошлог, као што је и сваки
моменат на скали еволуције
бескрајно удаљен од сваког другог.
Потом сам настанак света један је догађај, но наша наука настоји да оствари тек „статичну” слику о свету као заувек датом, не налазећи места за оно ново, дотле непостојеће. Утолико што само узан део стварности насељавају повратни процеси (закони), да физичари (хемичари, биолози) бивају стално навођени на статистичке (само могуће и вероватне) „процене” дешавања у неповратним процесима.
Тамо се и саздаје то „ново” (вртлози, нестабилне реакције) као израз сталног усложњавања света без краја, на скали од бескрајно малог до бескрајно великог. А тада ни време будуће не би донело оно (исто) из времена прошлог, као што је и сваки моменат на скали еволуције бескрајно удаљен од сваког другог. Јер га генерише обиље чинилаца без краја, што подсећа на причу Исака Асимова о гигантском компјутеру који је на питање: „Може ли се превазићи други закон термодинамике” давао – до краја света – увек исти одговор: „Недостају подаци”.
