Пре само тридесет година биле су толико честе да су у Француској означене као сметња која угрожава популацију лососа и уништава риболовна места.
Јегуља је некад било толико много да су их сматрали штеточинама, али данас је то прадавно створење угрожено људском активношћу и прети му ризик од изумирања, упозоравају научици и еколози. Kако се мењала популација јегуља?
Јегуље се појављују у митологији и у древној умјетности, а њихове су кости пронађене у гробницама које датирају пре више хиљада година. Пре само тридесет година биле су толико честе да су у Француској означене као сметња која угрожава популацију лососа и уништава риболовна места. „Сјећам се да су, кад сам био млад, јегуље биле у свакој реци и у сваком ушћу”, рекао је француски истраживач Ерик Фентен, водећи стручњак за та створења. „Моја је бака имала кафић и понекад би сиромашни купци донели канту младих јегуља да плате кафу.”
Уништавање станишта такође има значајну улогу, сматра Ендру Kер, председник удружења „Одржива јегуља”. Он скреће пажњу на „исушивање три четвртине мочварних подручја у Европи и на препреке које онемогућују миграцију риба у рекама, попут брана”.
У мање од пола столећа ситуација се драматично променила: популација европске јегуље пала је на само 10 посто у односу на шездесете и седамдесете године прошлог века. „Огласили смо аларм још током осамдесетих”, казао је Фентен, професор екологије мора у француском Националном природњачком музеју, али Европска унија тек је 2007. године затражила да чланице аштите ову врсту. Европску јегуљу данас можемо пронаћи на листи критично угрожених врста Међународне уније за заштиту природе. Kритично угрожене врсте су категорија изнад угрожених врста, у коју спадају амерички и јапански сродници европске јегуље. Шта их угрожава?
Јегуљин комплексни животни циклус чини је рањивом на широк распон људских активности, укључујући прекомерни излов врсте која је омиљена посластица у Азији. Но то није једини разлог који је довео до смањења популације јегуље. „Још смо током осамдесетих година прошлог столећа установили да су разлози вишеструки и да риболов није главни фактор”, објашњава Фентен. Истакао је да загађење водотокова онечишћивачима попут пестицида, лекова и пластике има много већи учинак, не само на популацију јегуља већ и на њихову способност за размножавањем.
Уништавање станишта такође има значајну улогу, сматра Ендру Kер, председник удружења „Одржива јегуља”. Он скреће пажњу на „исушивање три четвртине мочварних подручја у Европи и на препреке које онемогућују миграцију риба у рекама, попут брана”. „Дакле, ми смо највише придонели уништењу станишта јегуља. И то их је убило”, изјавио је он за АФП. Не смеју се занемарити ни климатске промене. Оне мењају ток морским струја које воде јегуље из мрестилишта у тропским водама ка рекама и ушћима у којима ће провести већину живота. Дуже руте значе већу стопу морталитета за младе јегуље. Kако се јегуље штите?
Од 2012. године Јапан, Kина, Тајван и Јужна Kореја риболовним квотама сарађују на очувању јегуља у њиховим водама. Али само риболовна ограничења нису довољно учинковита, кажу стручњаци. Осим тога, потребно је помоћи јегуљама у превладавању миграцијских препрека и преселити младе јегуље у она подручја у којима их недостаје или им се број значајно смањио. Ипак, потребно је учинити више, примерице заштитити станишта, додају стручњаци. „Неће проћи дуго времена док се и осталих 16 врста јегуља не нађе на листи угрожених. Зато морамо усвојити глобални приступ којим ћемо заштитити јегуљу”, поручује Kер. Шта је с вештачком репродукцијом?
Јегуље у заточеништву нису склоне размножавању природним путем, а вештачка оплодња је врло скупа. „Стопа размножавања је ниска и потребно је много времена младој јегуљи да нарасте”, изјавила је Рјусуке Судо из јапанске Агенције за истраживање и образовање у рибарству, југозападно од Токија. Научници нису још посматрали ларве јегуље док се хране у дивљини, стога није познато која им је омиљена храна. Познато је да расту спорије када се налазе у заточеништву и тада свака јегуља захтева људску интервенцију да би се размножила.
Могу ли јегуље нестати? Верује се да су јегуље живеле и пре 60 до 70 милиона година, но до данас је откривено тек 19 различитих врста и подврста које припадају породици Anguillidae. Упркос њиховој дуговечности, много тога остаје мистерија, а научници су тек недавно лоцирали прва мрестилишта. На неки начин, јегуље су „суперприлагодљива” бића, сматра Фентен. Оне се могу размножавати тамо где већина риба не може пронаћи храну јер се млада јегуља може хранити мртвим и распадајућим биљним и животињским тварима.
Али велике удаљености које преваљују и током којих се раздвајају чине их рањивима. „70 милиона година постојања и 40 година пропадања”, сажео је Фентен. Ипак, он још гаји неку наду: „Реч је о врсти која се може опоравити чак и када остане мали број јединки, што се показало током претходних климатских промена.”
(Извор Индекс)
