Научници јављају да су у Тихом океану код Ucluelet–a, недалеко од обала Британске Kолумбије, забиљежили најекстремнији одметнички вал у повести. Талас од 17,6 метара, велик као четвороспратница, можда би остао незапажен да није подигао плутачу постављену у том делу океана.
Морнари већ столећима причају о сусретима с екстремним таласима, који се понекад називају одметничким (rogus waves), монструозним или наказним и валовима убицама јер су знали прогутати велике бродове. Но њихове приче дуго су се сматрале морнарским митовима, односно фолклором. Године 1826. француски научник и поморски часник, капетан Жил Димон д’Ирвил, известио је о валу висине око 33 метра у Индијском океану. Иако су му посведочила још тројица колега, француски математичар, физичар, астроном и политичар Франсоа Араго га је јавно исмејао. У то доба сматрало се да ниједан талас не може пријећи висину од 9 метара.
Тек 1. јануара 1995. са сигурношћу је потврђено да су сведочанства морнара била стварна. Тада је вал висок 25,6 метара ударио у нафтну платформу удаљену 160 километара од обала Норвешке. Његова висина у односу на мирну воду износила је 18,5 метара. Назван Draupner по имену платформе, својом је величином одударао од свих тадашњих научно моделисаних пројекција. Монструозни таласи од тада су забележени више десетина пута. Нови, измерен крај Ucluelet–a на Ванкуверовом острву, није највиши у апсолутном смислу, но сматра се најекстремнијим јер је за валове убице важна и релативна висина – по дефиницији то су таласи који најмање два пута надилазе висину трећине највиших околних валова. Draupner је тек мало надилазио двоструку висину околних 12-метарских валова, док је Ucluelet био, чак, три пута виши од околних.
„Пропорционално гледано, Ucluelet је вероватно најекстремнији одметнички талас икад забележен”, коментарисао је физичар Јоханес Гемрих са Универзитета Викторија. „Само неколико одметничких валова непосредно је опажено на отвореном мору, но ништа ове величине.” Плутачу која је забележила талас Ucluelet поставио је истраживачки институт Маринлабс с још десетинама других у настојању да дозна више о опасностима које прете на отвореном мору. Наиме, монструозни валови, чак и када се појаве далеко од обала, могу уништити неке поморске инсталације попут ветроелектрана или нафтних платформи. Ако су довољно велики и трајни, могу чак угрозити грађевине на обалама и животе људи на оближњим плажама. На срећу, ни Ucluelet ни Draupner нису узроковали озбиљну штету нити су однели животе, али неки други монструозни јесу. Примерице, данас се сматра да су потопили неке велике бродове који су нестали седамдесетих година прошлог столећа.
Kако настају монструозни?
Већина извештаја о екстремним олујним таласима представља их као врло стрме „водене зидове” с необично дубоким удолинама. Будући да су неуобичајени, мерења и анализе изузетно су ретки. Научници за сада истражују на који начин настају и шта све придоноси њиховим изузетним висинама, но постоји неколико познатих узрока. Један је тзв. конструктивна интерференција. У физици је интерференција валова појам који подразумева међуделовање два или више таласа једнаке таласне дужине који истовремено пролазе кроз исти простор. Збива се код свих таласа – механичких, електромагнетских, на води итд. Талас који настаје као резултат интерференције може имати различите амплитуде, зависно од тога како се подударају фазе валова који интерферирају. Она се може повећати ако се таласи подударају у фази или се смањити, чак и поништити уколико се не подударају, односно ако се подударе удолина и врх. Интерференција се на мору најчешће и најзорније може видети када се сударају таласи који иду према каменом молу и они који су се већ одбили од мола.
Kонструктивна интерференција збива се јер таласи на води у океанима путују различитим брзинама и у различитим смеровима. Због тога понекад пролазе један кроз други па се њихови врхови, удолине и дужине повремено поклопе и интерференцијом појачају. Овај процес може формирати необично високе валове који релативно брзо нестају. Но, ако путују у истом смеру, екстремни таласи могу потрајати по неколико минута. Други познати узрок је тзв. фокусирање енергије таласа. Kада се валови формирани олујом развију у воденој струји која се креће против нормалног смера кретања, може се догодити интеракција која резултира скраћивањем фреквенције таласа. То може узроковати да се они динамички спајају и творе врло велике одметничке валове. Овај процес понекад се дешава у Голфској и Агулхасовој струји. Екстремни таласи развијени на овај начин обично трају дуже.
Биће их све више
Једна студија недавно објављена у часопису Science Advances предвиђа да ће се висине и учесталост монструозних таласа у северном Тихом океану с климатским променама повећавати. Њени аутори утврдили су да ће, ако не обуздамо глобалне емисије гасова „стаклене баште”, до краја столећа у пространим океанским подручјима доћи до повећања учесталости и величине екстремних таласа за око 10% у односу на раздобље од 1979. до 2005. „Према два репрезентативна сценарија IPCC-ја (УН Међувладин панел за климатске промене) емисије гасова „стаклене баште” (сценарији RCP4.5 и RCP8.5), налазимо да се магнитуда догађаја значајне висине вала (Hs) од 1 у 100 година повећава за 5 до 15% изнад Јужног океана до краја 21. столећа, у односу на раздобље 1979- 2005. Северни Атлантик показује смањење на ниским и средњим географским ширинама (≈5 до 15%) и повећање на високим географским ширинама (≈10%). Екстремна висина таласа у северном Пацифику расте на високим географским ширинама за 5 до 10%”, пишу у уводу студије аутори.
(Извор Индекс)
