Остаци костију поуздано су идентификовани 2021. године током ископавања пећине Tsagaan Agui на Алтајским планинама. Ова студија је попунила огромну празнину у историји развоја ових животиња.
Међународни тим научника, укључујући чланове Института за археологију и етнографију Сибирског огранка Руске академије наука, изучавају последњу фазу постојања Camelus knoblochi, пре њеног изумирања у касном плеистоцену. Остаци костију поуздано су идентификовани 2021. године током ископавања пећине Tsagaan Agui (Бела пећина) или Тсагаан пећина на Алтајским планинама.
(Алексеј Клементијев)
Врста Camelus knoblochi била је велика, најмање 1,5 пута већи од модерних бактријских камила (Camelus bactrianus). Приликом ископавања 2021. године, у слоју с каменим артефактима с краја средњег палеолита, пронађена је метакарпална кост камиле knoblochi која је на себи имала трагове нагњечења од стране човека. Поред тога, били су уочљиви и угризи хијена. Ископавања су показала да су хијене насељавале пећину заједно с људима и, вероватно, покупиле кости које су од њих остале.
Станиште Camelus knoblochi покрива Монголију, северну Kину (Манџурија), Трансбајкал и Алтај у Русији. Њено уобичајено станиште биле су планинске суве степе, које је делила са хијенама, разним врстама коња, газелама, планинским козама и овновима.
„Територија савремене Монголије из периода плеистоцена је по много чему terra incognita, а њено проучавање отвара нове странице у еволуционој историји сисара. Историја развоја сисара у Монголији позната је још од времена диносауруса. Овде се налази много различитих представника ове врсте, укључујући и Aegialodonts – кључну групу за еволуцију сисара уопште – јер показују важну фазу у настанку трибосфеничних зуба”, пишу аутори студије.
Станиште Camelus knoblochi покрива Монголију, северну Kину (Манџурија), Трансбајкал и Алтај у Русији. Њено уобичајено станиште биле су планинске суве степе, које је делила са хијенама, разним врстама коња, газелама, планинским козама и овновима. „У завршној фази постојања Camelus knoblochi примећују се прилично нагле климатске промене – долази до деградације степа, тако да ова врста више није могла да опстане јер почиње да се налази у биомима који нису типични за њу”, каже Алексеј Kлементјев, главни аутор студије.
Истраживачи су, такође, проучавали и друге остатке дивље бактријске камиле (Camelus ferus), укључујући и оне пронађене на локацији Tugrug Shireet у пустињи Гоби. Дивља камила (Camelus ferus) и данас живи на југу Монголије и у кинеском Синђијангу. Археолог Церендагва Јадма из Института за археологију Московске академије наука дуго је проучавао цртеже камила из бронзаног доба и из каснијег периода.
„Најчешће су сцене са домаћим камилама, које се одликују великим издуженим грбама. На цртежима су приказана њихова стада, људи који чувају камиле на коњима и штите камиле од предатора. Пронађена је слика која показује како човек јури дивљу камилу с малим троугластијим грбама у односу на домаће”, напомиње Јадма.
Цртеж у камену највероватније из бронзаног доба (Science in Siberia)
Познат је само један цртеж, који се наводно приписује палеолитском времену, а описан је још шездесетих година прошлог вка: представа камиле у пећини Khoid-Tsenkheriin-Agui на монголском Алтају, насликана црвеним пигментом. „Наша уводна студија попунила је огромну празнину у еволуцији камила између плиоценских паракамелуса и холоценских дивљих бактријаца, међутим ово је само први корак у овом правцу, у будућности ћемо моћи да кажемо много више о фауни плеистоцена а и разлозима за њено изумирање у касном плеистоцену на територији Монголије”, закључује вођа ископавања пећине Tsagaan Agui, Арина Хаценович.
Резултати студије објављени су у часопису Frontiers in Earth Science.
(Извор Национална географија)
