Суштина јестеда треба заменити садашњу зависност од релативно малог броја великих, централизованих извора енергије, подложних кваровима, скупим ремонтима, временским неприликама и тако даље.
Иван Николић
Нема баш никаквог разлога да садашње стање не почне темељито да се мења, пре свега бољим и ефикаснијим укључењем државе да овај енергетски сектор заживи брже и ефикасније. Овде се намеће шира тема коју данас на Западу дискутују на разним нивоима,од стручњака до друштвених мрежа. Нови приступ се састоји у промени целокупне досадашње философије која се,углавном,ослањала на скупа, гломазна и еколошки опасна велика постројења за производњу електричне енергије, свеједно да ли су електране атомске, хидро, на чврста горива или мазут.
Суштина јестеда треба заменити садашњу зависност од релативно малог броја великих, централизованих извора енергије, подложних кваровима, скупим ремонтима, временским неприликама и тако даље, другачијим системом планирања развоја, који се састоји од већег броја малих извора енергије, територијално распоређених према конфигуративним условима средине; такав систем био би мање гломазан и лакше контролисан, тј. мање осетљив на испад појединачних великих произвођача.
Уз повољне кредите малим приватним
инвеститорима дати подстицај да улажу у
микро-електране! Уложено ће се враћати из
прихода од произведене електричне енергије.
По логици ствари, овде мали произвођачи долазе до изражаја као инвеститори и преузимају део друштвене одговорности. Садашње развијене дистрибутивне мреже, чак и у Србији, омогућују лако прикључење оваквих мањих извора енергије који се могу брже и масовније градити, обнављати, ремонтовати итд. Наравно,под условом да постоји врло добра и једноставна законска регулатива која то стимулише.
Ствари се неминовно померају у овом смеру, а на нама је да ухватимо корак сада или што пре. Уз повољне кредите малим приватним инвеститорима дати подстицај да улажу у нове микро-електране! Уложено ће се враћати из прихода од произведене електричне енергије.
Шта би најпре урадио човек са десетак хиљада евра у сламарици или банци за занемарљиву камату, а има свест и жељу да инвестира у еколошке технологије, тачније у обновљиве изворе енергије? Упитао би се, колико ће то да кошта, кад ће се инвестиција исплатити и колики је век експлоатације објекта.
Микро хидроелектрана ефективне снаге од стотинак киловата може да задовољи потребеза електричном енергијом једне хладњаче, стругаре, неког издвојеног објекта, јавне расвете или малог насеља, користећи део потенцијалне и кинетичке енергије из оближњег водотока. Онане загађује животну средину, а довољна је да подмири насушне потребе за енергијом. Микро хидроелектрана може да ради заебноили да буде прикључена на електро дистрибутивну мрежу, и тако да продаје енергију или да је преузима из дистрибутивне мрежекада је то потребно.То је стварно,а шта је могуће?
Колико је досад таквих електрана изграђено
у Србији, да ли је тоуопште могуће и да ли
су закони на добробит улагача и заједнице?
Вратимо се на оних 10.000 евра које бистеуложили. Рећи ћете – то је већ огроман резик. Има у томе истине, али ви мени одговорите у којем послу данас нема ризика? Запад,а и Kина,улаже огроман новац у нове идеје,и до 2000.године свака трећа идеја је доносиладобит. Али она је покрила губитак двеју пропалих.Наравно, мали инвеститор не може сам, он не зна које га све тешкоће могу снаћи. Зато се оправдано пита: Колико је досад таквих електрана изграђено у Србији, да ли је тоуопште могуће и да ли су закони на добробит улагача и заједнице?
Србија је 2017. потрошила енергије која је еквивалентна сагоревању скоро 40 милиона тона нафте. Из обновљивих извора је исте године добијено само 0,96 милиона еквивалентних тона, иако јемногоструко већи: око три милиона тона. Дакле, простор за улагање у енергетски сектор постоји.
Kолики су очекивани трошкови изградње
мале хидролектране?Сматра се да један
инсталисани ват снаге кошта један евро.
Мали инвеститор ће се, свакако,пре него што се упусти у изградњу микро хидроелектрана,а ту има највише простора, распитати за успешне подухвате. Србија јена самом почетку реализације таквих пројеката. Да би било који одаслао прве киловат-часове у мрежу, улагач мора претходнода се у тоувери, да стекне основно техничко-технолошко предзнање и да затвори економско-финансијску конструкцију. Ада би пустио у погон малу хидроелектрану, мора најпре да склопи три уговора: изградњи којим се дефинишу сви критеријуми, о цени енергије са електропривредом и о концесији којим закупљује локацију и добија дозволу. По закону, Електропривреда Србије обавезнаје да га укључи у електродистрибутивну мрежу.
Избор локације:Ако се одлучи за изградњу микро хидроелектране, могућа локација је најбитнији услов за успешну реализацију идеје. Без адекватних података о могућностима, и геодетско-конфигуративним одликама немогуће је покренути исплатив пројекат производње електричне енергије. ЕПС није за то претерано заинтересован, будући да су му мали произвођачи директна конкуренција, али зато држава не сме бити незаинтересована. Она мора свим средствима да подржи мале произвођаче.
Финансирање:Kада пронађе погодну локацију, прибави све дозволе, изабере постројење које ће инсталирати, инвеститор најзад може да започне изградњу. Тешко је проценити колико ће времена утрошити на административне формалности, али је познато да сама изградња траје око годину дана. То зависи од количине протока,водозахвата и висине пада на речном току, а и од тогада ли је на локацији постојао изграђен грађевински објекат.
Kолики су очекивани трошкови изградње мале хидролектране?Сматра се да један инсталисани ват снаге кошта један евро. Више од 60 одсто улагања одлази на трошкове турбине и друге опреме, остатак на грађевинске радове. Процена од један евро значи да се за десет хиљада евра може добити електрана снаге десет киловата, што је постројење довољно да подмири потрошњу једног домаћинства поменутогна почетку. За 4.000 сати рада, оваква електрана ће произвести до 40.000 киловатсати, а све вишкове ће предати у мрежу.Међутим, већина садашњих власника малих електрана тешко може да процени за колико им се инвестиција може исплатити, пошто ретко урачунавају сопствени рад и немају потпуну представу колико токошта, пошто је готово увек све обављено по систему „уради сам”.
Произвођачи остварују директно профит ако су прикључени на мрежу којој испоручују електричну енергију или индиректно ако ту енергију користе за сопствене потребе.Заблуда је да ће инвеститор, акоизгради већи енергетски погон, брже и лакше ће повратити уложени капитал. За 100.000 евра може да сенаправиелектрана снаге око 100 киловата, која је довољна за снабдевање струјом једног мањег села или засеока.
У Привредној комори Србије сматрају да су то инвестиције за своје потребе, а да се исплативост постиже тек са електранама снаге од пет до осам мегавата. И даље је изградња обновљивих извора десет пута скупља од конвенционалних,те да тз. зелени киловатсати вреде много више од њихове просте тржишне вредности. Kада се посматра будућност енергетике, цена зеленог киловатсата није тако висока. Потенцијали Електропривреде Србије износе 8.400 мегавата, али с обзиром на раст потрошње, очекује се да ће за неколико година недостајати још око 1.000 мегавата. Уместо што држава од грађана узима новац и потом га улаже у увоз струје или изградњу гигантских енергетских постројења, снабдевања енергијом би се решило ако би онисвој капитал уложили у обновљиве изворе.
Држава није заинтересована, а министарства
се енергетиком баве из дневнополитичког угла.
С друге стране, наизглед јефтини конвенционални киловатсати коштају знатно више од цене производње,јер држава мора да уложи огромне суме у санацију еколошке штете какву праве велики погони као што је термоелектрана у Обреновцу. Зелени киловатсати су скупљи у производњи, али су у погледу еколошких трошкова бесплатни.
У Словенији су све могуће локације за изградњу одавно заузете. Србија једина у региону свој водени потенцијал није искористила, а мала привреда која изводи овакве пројекте због тога нема посла. Наши инжењери имају довољно знања, препрека нису ни опрема, ни грађевински радови. Треба донети подзаконска акта и регулисати узајамне обавезе државе, малог произвођача и Електропривреде. Али, држава није заинтересована, а министарства се енергетиком баве из дневнополитичког угла.
Kако ствари сада стоје, потенцијални мали инвеститор ће новац радије утрпшити на киоск са пљескавицама,или кладионицу,или откуп малина него градити малу хидроелектрану.Мало ко је успео овде да изградихидроенерегетскопостројење и пусти га у погон. Од шездесетак завршених, струју даје 39, од којих је мање од 20 у приватном власништву.
(Напомена:мала хидроелектрана Ивањица, слика у правоугаонику на почетку чланка, основни подаци: инсталисана снага генератора 160 киловата – kw, максимална корисност 120kw годишње, производила 700.000 kw, mесечно би испоручивала енергије у вредности око 7.224 евра).
