Власт мора одмах зауставити све процесе који воде еволуцији и трансформацији бића цивилизације. То значи забрану изучавања свих субатомских феномена и свих форми вештачке интелигенције.
Никола Пилиповић
Нуто момка и нуто памети.
С којом рјечи на пашалук сједе.
„Почетак буне против дахија”
Уобичајена је крилатица: спасимо планету која је настала из искрене али наивне жеље за спасавање величанствених морских сисара, чија интелигенција је упоредива са човековом, али су имали несрећу да буду једна од последњих слепих стаза еволуције. Али, ширећи круг, човековим деловањем, угрожених врста у почетку споро а сада све брже, провлачи се свест и о угрожености самог човека, о парадоксу да га треба заштити од њега самог, од његовог деструктивног деловања. У потпуном незнању постојања живог света као негације каузалитета, о томе да живо биће опстаје кроз агресију скривено се провлачи идеја да је могуће разликовати биће од његовог деловања, што је не само незнање суштине живог бића, већ је и логичка грешка. Јер деловати значи постојати, значи бити објект, тек и само слањем информације, а то значи тек својим деловањем и само деловањем, објект постоји за субјект.
Филозофема „нема објекта без субјекта” је исправна али треба имати на уму да је објект могућ тек ако делује, а оно на шта делује је субјект. То је супротно ономе што се обично мисли: да је субјект оно што делује, а да је објект предмет деловања, заблуда у којој се крије суштина живог бића, јер се тиме у ствари мисли да је субјект негација каузалитета, то јест да је живо биће. А једина, али пресудно велика разлика у том погледу између човека и других живих бића, јесте у томе што је човек, као основа кроз коју се остварује биће цивилизације – држава, као њен извођач радова проширио своје окружење, своју агресију на целу планету.
Човек који је настао на овој благородној планети и не уме да је сачува мисли да ће моћи на некој негостољубивој створити услове довољне за опстанак и да ће знати како да их сачува. Заснивати идеју на контроверзи је заиста ступидно.
При томе треба разликовати појам ареала од појма окружење. Јер ареал је скуп ниша у којима обитава одређена врста, а окружење је онај део ареала на који биће делује, врши агресију да би остварило добит. Примера ради, комарци су се проширили на сав копнени део планете, копно је њихов ареал али њихово окружење је само кожа бића из које узимају потребне органске материје. Напоредо са наслућивањем да не може заштити планету од своје агресије, јер његови апетити су све већи, популација се увећава геометријском прогресијом, то јест експоненцијално а потенцијал који му обезбеђује наука и технологија за ту агресију је све моћнији и све пожељнији, у потпуној збуњености, цветају сумануте идеје о бежању на друге планете, не само оне најближе, већ и оне до којих се стиже кроз такозване црвоточине, још једне глупости произашле из математичких спекулација доконих физичара. Идеја је заиста ступидна.
Човек који је настао на овој благородној планети и не уме да је сачува мисли да ће моћи на некој негостољубивој створити услове довољне за опстанак и да ће знати како да их сачува. Заснивати идеју на контроверзи је заиста ступидно. Док је био суверен бића цивилизације – државе и док је њена еволуција била у повоју а потенцијал заснован на макро феноменима био под каквом – таквом контролом, човек је могао да живи у незнању, да консензусом своје незнање, своје заблуде, своја веровања проглашава за истину. Али у премоћи бића цивилизације, у феноменима које оно производи у толико одмаклој еволуцији да човек као основа не задовољава ни енергетски ни еволуциони потенцијал неопходан за даљу еволуцију, а то значи и за све већу агресију, дошло је време да се суочи са истином, за наплату глупости у којима је проћердао време када је могао нешто да учини за свој спас.
Човек је потрошен на стази еволуције и његов спас је могућ само ако заустави еволуцију, не сопствену јер је никад није ни имао, већ бића цивилизације као форме кроз коју се еволуција остварује, што у ствари значи еволуцију знања која ће врло брзо одбацити љуштуру бића цивилизације и прећи у неко неорганско биће.
Он још увек не схвата да су његове заблуде и незнање у сукобу са природом живог бића и са самом идејом еволуције. Не схвата да еволуира знање, знање каузалних феномена а да је оно сада на Земљи у фази у којој се остварује кроз активан однос према окружењу, кроз негацију каузалитета, кроз форму живог бића. Не зна да је материјална структура живог бића само средство комуникације са окружењем – што је истовремено и агресија – и да га еволуција формира према достигнутом знању да би задовољило даљу еволуцију. Kада је једноћелијска форма постала недовољна, еволуција је изнедрила организам не само неупоредиво већег потенцијала већ способног и да мења своју материјалну структуру иако врло споро кроз природну селекцију, а када је и он постао недовољан еволуција је изнедрила биће цивилизације неупоредиво већег потенцијала које може веома брзо да мења своју материјалну структуру, а оно које га наслеђује – неорганско биће – моћи ће да мења и своју материјалну основу према захтевима еволуције и агресије.
Не одмакавши се нимало од осталих живих бића која знају само за непосредну будућност, човек осећа да је његова будућност угрожена и мисли да то може решити побољшањем садашњости уздајући се у још бржу еволуцију знања и технологије, те све своје потенцијале усмерава у што бржу сопствену апокалипсу. Решење још увек, бар теоретски, постоји али је супротно филозофском и научном мнењу.
Човек је потрошен на стази еволуције и његов спас је могућ само ако заустави еволуцију, не сопствену јер је никад није ни имао, већ бића цивилизације као форме кроз коју се еволуција остварује, што у ствари значи еволуцију знања која ће врло брзо одбацити љуштуру бића цивилизације и прећи у неко неорганско биће. И тако све до сопствене пропасти последње форме конкретног живог бића (треба уочити како еволуција материје гради своју пирамиду у домену слободе – живота: на основи коју чине прокариоте настаје виши, и бројно мањи ниво, то су еукарите, затим простији а потом и све сложенији и малобројнији организми из чијег врха су настале државе те данас има само око 200 највиших форми које ће се врло брзо стопити у једно неорганско биће на читавој планети, што значи да на свакој планети, на којој настане живот, он ће завршити аутодеструкцијом јединог бића, уз могућност да највише органске форме дођу до потребних знања и зауставе сопствену еволуцију) која мора доћи када потенцијал агресије превазиђе потенцијал основе тог бића.
Не одмакавши се нимало од осталих живих бића која знају само за непосредну будућност, човек осећа да је његова будућност угрожена и мисли да то може решити побољшањем садашњости уздајући се у још бржу еволуцију знања и технологије, те све своје потенцијале усмерава у што бржу сопствену апокалипсу. Решење још увек, бар теоретски, постоји али је супротно филозофском и научном мнењу. Оно захтева веома велике жртве супротно свим постојећим етикама, чак и законима јер је човек у такозваној демократији потпуно изопштен из власти те ни на који законски начин не може спровести своју вољу. Остварење тако великог и тако значајног циља захтева много предуслова, много времена и много жртава.
Прво. Треба знати шта угрожава опстанак човека. А за то је потребно знати да материјални свет чине каузално настали феномени и они настали из слободе, из негације каузалитета које покрећу жива бића, и треба строго то јест, кроз неспорну научну теорију – која је и као идеја могућа само ако је заснована на таутологијама – растумачити све релевантне феномене и све релевантне појмове: од појма живота и живог бића до човека, бића цивилизације, еволуције и агресије, што значи да треба створити биологију као науку о феноменима насталим из слободе – живота, као што је физика наука о каузално насталим феноменима, а потом и филозофију као науку о наукама не обзирући се на заблуде произашле из пуког нагађања које су постале табуи кроз консензус.
Друго. Треба знати, не нагађати већ научно доказати, да је човек већ једном ногом у апокалипси, јер то оправдава сваку, ма како велика била, жртву.
Треће. Треба знати у чему је једино могуће решење и знати како га извести.
Тек потом се може приступити решавању проблема по фазама које воде циљу.
Прво.Треба отети суверенитет од бића цивилизације. То је у такозваним демократијама могуће једино насиљем, што значи и жртвама, јер биће цивилизације које се докопало суверенитета (који му уосталом и припада) неће га испустити законским путем – јер оно ствара законе према своме разлогу.
Друго. Треба створити једну једину, глобалну државу. Јер решење опстанка је у заустављању еволуције, а држава која би се одрекла еволуције врло брзо би пропала у компетицији с другим државама, јер потенцијал знања је достигао ниво који је многоструко вечи од било како великих материјалних ресурса и вишестрко експоненцијално се увећава.
Треће. Врховна власт у тој држави мора бити апсолутистичка и мора припасти скупу научника (не филозофа) који познају теорију еволуције материје и знају како да зауставе еволуцију.
Четврто. Власт мора одмах зауставити све процесе који воде еволуцији и трансформацији бића цивилизације. То значи забрану изучавања свих субатомских феномена и свих форми вештачке интелигенције.
Пето. Популација се мора драстично редуковати. Јер неконтролисани раст је апсурд који би се морао завршити уништењем биосфере и потпуном дегенерацијом човека као интелектуалног бића.
То није пут у Атлантиду, како су је замишљали филозофи, али је једини могући начин опстанка – који сваким даном постаје све мање могућ – и највећи могући тријумф човека, који га издиже изнад свих осталих форми живих бића јер будућа ће знати само за каузалитет из којег се не може сазнати његова негација – слобода и живот – тријумф над еволуцијом материје (наравно само на овој планети). То је пут уздизања интелектуалног бића човека, материје која је дошла до сазнања саме себе и овладала њоме и која је дошла до сазнања онога што чини човека, то је пут ослобођене слободе мишљења, највећег поклона који може добити биће, поклона према коме су рајски вртови само звечке за децу.
Али то се неће десити, јер ова сазнања долазе сувише касно да би се могла остварити, а за филозофско и научно а за њима и јавно мнење сувише рано да би их прихватили те ће трансформација бича цивилизације у неорганско биће бити много бржа. Једини спас је у ономе чега се човек највише боји: у катаклизми библијских размера која би уништила све напредне цивилизације, после које би остало неколико фертилних парова који би (ако би) дошли до сазнања еволуције материје пре него што она превазиђе потенцијал везе органске материје.
