Зашто је немачки хемичар који је пливао Дунавом одустао од пливања баш код Београда и на који начин можемо унапредити третман отпадних вода?
Доцент др Анита Леовац Маћерак запослена је на Kатедри за хемијску технологију и заштиту животне средине, Департман за хемију, ПМФ, Нови Сад. Њен опус истраживања је фокусиран на синтезу и карактеризацију материјала за третман отпадних вода како би се утврдиле њихове структурне карактеристике као и проценила њихова стабилност. Одабрани материјали су нови, економични и у складу са зеленим концептом као што су глина, материјали на бази биоотпада и угљеника, а и наноматеријали са нагласком на нано нула валентном гвожђу.
Немачки хемичар недавно је пливао Дунавом како би узимао узорке воде на свом путу дугом скоро 3.000 километара, али је код Београда одустао од пливања због загађења. Због чега је наш део Дунава у тако лошем стању? Београд, као град са више од два милиона становника, нема постројење за пречишћавање отпадних вода које се уливају у Дунав. У Србији само 20 одсто општина има постројења за пречишћавање комуналних отпадних вода, док их немају ни други велики урбани центри поред главног града – Нови Сад и Ниш. Непостојање постројења за пречишћавање отпадних вода у Београду, јединој престоници у Европи, која своје комуналне воде испушта директно у Дунав и Саву, представља велики еколошки проблем, с којим се сусрео немачки хемичар, професор Фат.
Главно загађење, које је, претпостављам, навело професора Фата, да одустане од препливавања Дунава у Београду јесте свакако пливајући отпадни материјал који је видљив и распростире се по површини реке. Поред отпадних вода, проблем су свакако и сметлишта на обалама река и доспевање отпада у саме водотокове. Ово није случај само са Дунавом, већ нажалост са већином река на територији наше земље. Непостојање постројења за пречишћавање отпадних вода у Београду, јединој престоници у Европи, која своје комуналне воде испушта директно у Дунав и Саву Kолико се, на који начин и где пречишћавају отпадне воде у нашој земљи? У којој мери се наша стварност на том пољу разликује од оног како би тај процес требало да изгледа да би био заиста ефикасан?
Према изграђености канализационе инфраструктуре, Србија спада у групу средње развијених земаља, док је у погледу третмана отпадних вода на самом зачељу. На канализационе системе прикључено је око 55 одсто становништва (3,9 милиона становника). Такође, највећи број постојећих постројења за третман отпадних вода примењују застареле технологије, имајући у виду да су грађена пре 30 и више година. Проценат становништва обухваћеног третманом за пречишћавање отпадних вода, према Статистичком годишњаку из 2020. године је износио 14,1 одсто у 2018. години од чега је 13,1 одсто повезано на секундарни третман. Технолошки процеси пречишћавања отпадних вода се могу поделити на: примарни третман (уклањање суспендованих материја таложењем, филтрацијом и флотацијом), секундарни третман (уклањање дела растворених материја биолошким или хемијским путем), терцијарни третман (уклањање преоталог загађења – бионеразградиве материје, патогени, токсичне материје), дезинфекцију пречишћене воде и на крају, третман муља који је настао из претходних процеса.
Ђубрење (Wikipedia)
Низак степен пречишћавања је последица малог броја постројења која су у функцији и обезбеђују одговарајући степен пречишћавања, а тиме и задовољавајући квалитет пречишћених отпадних вода које се испуштају у реципијент, тј. реке, језера итд. У већ изграђеним системима за пречишћавање отпадних вода, проблем представља одржавање, унапређење рада и квалитет.
У Србији укупно 47 градова и општина имају постројење за пречишћавање отпадних вода, од којих је 26 у функцији (уз 2 у реконструкцији и 5 у пробном раду). Само 5 јединица локалне самоуправе има постројење са терцијарним третманом. Што се тиче капацитета државних органа који управљају отпадним вода, може се рећи да су они задовољавајући по броју људи. С друге стране, њихова кадровска структура, тј. стручност је незадовољавајућа. Наше постојеће регулативе и закони из ове области су само језички усклађени са ЕУ стандардима, док ће за њихову имплементацију бити потребно доста времена. Међутим, треба нагласити да се у будућности планира изградња 350 постројења за третман отпадних вода који ће омогућити значајну корист овим и будућим генерацијама, и допринети квалитетнијој животној средини, а онда и здрављу људи. Због чега у Србији немамо више система за третман отпадних вода?
У последњим деценијама у нашој земљи су приоритети били другачији и пре свега смо се бавили егзистенцијалним питањима. Стање у сектору животне средине је последица управо мањег приоритета ове области, вишедеценијске небриге и недовољних улагања и биће потребно пуно времена да се ситуација промени и доведе на ниво осталих европских земаља. У Србији укупно 47 градова и општина имају постројење за пречишћавање отпадних вода, од којих је 26 у функцији (уз 2 у реконструкцији и 5 у пробном раду). Само 5 јединица локалне самоуправе има постројење са терцијарним третманом.
Пројекти изградње постројења за пречишћавање отпадних вода су пре свега инфраструктурни пројекти. Висока цена изградње једног система за третман отпадних вода је последица пре свега његове комплексности, а такође укључује прво и изградњу канализационе мреже како би се отпадна вода сакупила и допремила до постројења за третман. Сакупљање отпадне воде, њен третман и могућа поновна употреба никада не могу бити једнократна инвестиција. Стални су захтеви за оперативним трошковима, трошковима одржавања и ремонта. Управо ова комплексност и економски трошкови су један од разлога што је изградња ових система доста спора.
Но, ово не смемо више одлагати, јер смо данас сведоци дејства климатских промена, којима свакако доприносе промене образаца падавина, самим тим и проблеми отицања атмосферских вода и преливања из канализационих система током ових догађаја у градовима. Србија мора да уложи значајне напоре да још више усклади своје законодавство са правним тековинама ЕУ, да спроводи законе, те да ојача своје административне капацитете, а нарочито у погледу извршавања и међуинституционалне координације. Недостатак информација и образовних могућности довео је до недостатка мотивације и акционе компетенције међу људима да иницирају промене на локалном нивоу.
Kоје све загађујуће материје се могу пронаћи у води? Kоји су све извори тог загађења? Извори загађења вода се могу сврстати у две групе: концентрисани (тачкасти) и дифузни (расути). Kонцентрисани загађивачи су разни објекти у којима се обавља нека делатност и људска насеља. Ту спадају урбана насеља, индустријски објекти (хемијске, прехрамбене, металне И друге индустрије), енергетски објекти (термоелектране, топлане, хидроелектране), пољопривредни објекти и уређене депоније. У дифузне (расуте) загађиваче спадају: хемизација земљишта пестицидима и минералним ђубривима, сметлишта (дивље и неуређене депоније индустријског и комуналног отпада), атмосферске падавине и саобраћај. Њихов укупан допринос загађењу вода није лако утврдити израчунати, али су веома значајни јер им је квалитативни и квантитативни раст евидентан.
Доминантно загађивање вода у Републици Србији азотом и фосфором (такозваним нутријентним материјама) потиче из комуналних и индустријских извора који преко канализационих система своје непречишћене отпадне воде испуштају у водна тела. Највеће емитоване количине азота и фосфора у отпадним индустријским водама потичу из постројења у оквиру енергетског сектора, хемијске и минералне индустрије, као и јавних комуналних предузећа. С друге стране, садржај органских материја у отпадним водама је значајан и њихов садржај је најчешће последица антропогених активности. Налазе се у водама из домаћинстава. Могу настати и као резултат пољопривредних активности, сече шума, спирањем са урбаних површина.
Додатно загађење су и болничке отпадне воде и фармацеутски производи из домаћинстава који се углавном директно бацају у сливник доспевајући на тај начин у канализациони слив, а онда и у реке. Микропластика такође игра велику улогу, углавном као резултат хабања гума и асфалта, али и пластичног отпада који завршава у реци. Оно што треба имати на уму да за праћење и анализу фармацеутских производа и микропластике немамо лабораторијске капацитете за праћење, па је то претпоставка. Загађене воде могу на много начина утицати на квалитет животне средине, пре свега на квалитет вода река или језера који су пријемници загађења, али и на квалитет подземних вода и земљишта односно седимента. Интегрални систем животне средине апсолутно утиче на здравље људи и препоручљиво је посматрати све сегменте животне средине као једну целину.
Kоје зелене методе и материјали се користе за уклањање загађујућих материја из отпадних вода и шта их чини зеленим? Иновативан третман отпадних вода представља глобалну потражњу. Циљ је развити исплатив, безбедан, мање хемијски интензиван, мање енергетски захтеван и пре свега одржив третман воде. Термин „зелена технологија отпадних вода” указује на курс ка одрживим, еколошким приступима у третману отпадних вода. Овај појам обухвата различите приступе, од имитирања природних екосистема до коришћења зелених и исплативих материјала али и обновљивих извора енергије у третману отпадних вода, уз истовремено смањење насталог отпада и угљеничног отиска. У области развоја материјала истражују се пре свега адсорбенти на бази угљеника, различити исплативи материјали са каталитичким способностима, наноматеријали и микробне горивне ћелије. Kомплексност и економски трошкови су један од разлога што је изградња система за третман отпадних вода доста спора
(Национална географија)
