Има је такорећи свуда: у океанима, ваздуху и људском телу.
Од океанских дубина до планинских висова, људи загађују планету сићушним честицама пластике, па је микропластика ушла и у наша тела с неизвесним последицама, упозоравају научници. Слике загађења пластиком постале су уобичајене: морска корњача која се угушила због бачене врећице за шопинг, пластичне боце за воду које прекривају плаже, а сви су већ навикли на „велико тихоокеанско острво смећа, монструозну гомилу плутајућег отпада површине три Француске, тј. 1,6 милиона квадратних километера.
Сваке се године произведу милиони тона пластике, углавном од фосилних горива. Kада заврши у околини, пластика се разграђује у све мање и мање делове.
Поменуто „острво” налази се између Kалифорније и Хаваја и највеће је од пет океанских акумулациоих зона на којима се због водених струја нагомилава отпад. Тим подручјем плута 80.000 тона пластике, укупно садржи 1,8 билиона предмета разних величина, а 99 посто отпада чини пластика. Сваке се године произведу милиони тона пластике, углавном од фосилних горива. Kада заврши у околини, пластика се разграђује у све мање и мање делове.
„Пре 10 година нисмо могли ни замислити да ће бити толико много микропластике, невидљиве људском оку, и да ће бити свуда око нас”, рекао је Жан-Франсоа Гиљон, истраживач у Лабораторији за микробиолошку океанографију у Француској. „И нисмо могли ни појмити да ћемо је пронаћи у људском тијелу.” Сада, упозорава Гиљон, све више откривамо микропластику у људским органима, „укључујући плућа, слезину, бубреге, чак и постељици (плацента)”.
Не треба ни чудити и да удишемо те честице које постоје и у ваздуху, посебно микровлакна из синтетичке одеће. „Знамо да је микропластика у ваздуху, знамо да је свуда око нас”, додала је Лора Садофски, са британске Медицинске школе у граду Халу. Њен тим је у плућном ткиву пронашао полипропилен и PET (полиетилен терафталат), утврдивши да влакна долазе од синтетичких тканина. У марту су први трагови PET-а пронађени и у крви.
С обзиром на малени узорак добровољаца, научници сматрају да је прерано доносити закључке, али деле бојазан да би пластика, ако је у крвотоку, могла допрети до свих органа. Истраживачи су тако 2021. пронашли микропластику и у постељици, изражавајући „велику забринутост” због могућих последица на развој фетуса. Но, забринутост није исто што и доказани ризик.
„Потенцијално је то велики проблем, али немамо научни доказ да са сигурношћу потврдимо који су учинци у питању, ако их има”, нагласио је Барт Kулманс, професор на Универзитету Вагенинген.
WWF је 2019. објавио шокантан извештај у којем стоји да људи годинама конзумирају и удишу до пет грама пластике седмично, довољно за израду банковне картице. Kулманс, који оспорава методологију и резултате студије, израчунао је да је седмична количина ближа зрну соли, али да се „током животног века ипак накупи”.
Годишња производња пластике од фосилних горива би до 2060. Могла достићи 1,2 милијарде тона, са отпадом који премашује милијарду тона, упозорила је прошлог месеца Организација за економску сарадњу и развој (ОЕCD).
Док темељна истраживања на људима тек треба спровести, токсично деловање микропластике на животињама појачава наше страхове. „Микропластика невидљива нашем оку има погубне учинке на све животиње које смо проучавали у мору и на копну”, навео је Гиљон. Он опимиње да мноштво хемикалија пронађених у тим материјалима, укључујући вештачке боје, стабилизаторе, незапаљива средства, могу штетно деловати на раст, метаболизам, шећер у крви, крвни притисак и репродуктивно здравље.
Раније ове године Уједињене нације су започеле рад на доношењу међународног правно обавезујућег споразума за борбу против пластике као глобалне пошасти. Године 2019. употребљено је 460 милиона тона пластике, двоструко више него 20 година раније. Мање од 10 одсто је рециклирано. Годишња производња пластике од фосилних горива би до 2060. могла достићи 1,2 милијарде тона, са отпадом који премашује милијарду тона, упозорила је прошлог месеца Организација за економску сарадњу и развој (ОЕCD).
(Извор Индекс)
