За разлику од познатих медитеранских ефедри, наша биљка води порекло из пустињских и полупустињских крајева централне Азије и претпоставља се да је населила ове крајеве током леденог доба. У Азији је честа на пешчаним динама, на сланом земљишту, а и на каменитом тлу, док се на подручју Европе (Медитеран до Атлантика) углавном среће на пешчаним плажама поред обала мора и океана.
Патуљаста ефедра случајно је откривена на свом природном станишту, у малој популацији, на обронцима Старе планине у близини Књажевца. Ефедру је, сасвим случајно, за време прошлогодишње флористичке екскурзије, пронашао др Марјан Никетић, музејски саветник и угледни српски ботаничар. Своје откриће недавно је публиковао у научном часопису Botanica Serbica.
Иако је одавно познато да су ефедре распрострањене у топлијим и сувљим деловима Балканског полуострва, па и у суседним земљама, за постојање представника тог рода у флори Србије није било ни наговештаја. Патуљаста ефедра је откривена на свом природном станишту, у подножју Старе планине, у околини Књажевца, на заштићеном подручју Парка природе; на површини мањој од 200 квадратних метара констатовано је једва седамдесет јединки.
У питању је полужбун висине до десет
сантиметара који се опрашује ветром,
код којег постоје мушке и женске јединке
(као нпр. код гинка, тисе и зеленике), од
којих женске дају (лажне) црвене бобице
(заправо семена са меснатим омотачем).
Током јуна 2017. године стручњаци Природњачког музеја констатовали су први пут присуство реликтне биљке ефедре (Ephedra distachya L.) у Србији, уједно и посебног разреда (Gnetophyta) којем припада. Поређења ради, у животињском царству посебним разредима припадају кичмењаци и инсекти. Те необичне зимзелене безлисне жбунове са црвеним бобицама, чије гране често висе преко стена, вероватно сте приметили у приморју, где расте неколико врста.
И у Русији (Википедија)
Извор ефедрина
Заједнички латински назив (Ephedra L.) познат је и по лековитом алкалоиду ефедрину који се некада из тих биљака добијао, а данас се производи синтетичким путем. Ефедрин се користи као стимуланс, супресант апетита, средство за побољшање концентрације, за третирање ниског притиска узрокованог анестезијом, као и за лечење носног загушења (деконгестив). Концентрација ефедрина је веома мала код европских врста, због чега се у народној медицини користе само још у Кини, где расту врсте са богатијим садржајем тог једињења.
У народу их зову вилина брада, метлина, коситерница или власац, а заједнички латински назив им је Ephedra L. Поменута група биљака којој ове врсте припадају древног је порекла и настала је пре око двеста педесет милиона година, што значи да је старија од диносауруса, четинара, цветајућих биљака, а према неким наговештајима од те групе су се чак касније одвојили и гинко и цикас палме. У једном периоду, због експанзије биљака цветница, читавој групи је претило истребљење. Ипак, неке врсте су се касније промениле и прилагодиле, делом захваљујући и ефедрину који их штити од инсеката, тако да је већина данашњих врста настала нешто пре леденог доба.
Биљка је у Србији нађена на стеновитом
гребену на коме доминирају и жбунови
јоргована, док патуљаста ефедра расте
на веома експонираним и голим партијама,
где друге биљке тешко опстају.
Интересантно је да су ти жбунови често адаптирани на екстремно сушне услове средине, где друге биљке не могу да опстану. За потребе размножавања у пазуху грана развијају се посебне структуре које се називају лажним цветовима, због чега је и у научним круговима донедавно постојала погрешна теорија да и биљке цветнице воде порекло од исте линије. У питању су заправо посебни органи који су током еволуције настали редукцијом читавог скупа шишарки (тачније стробилуса) и који по грађи донекле подсећају на праве цветове.
Врсте се често опрашују ветром, али за неке од њих постоје посебни мољци који су активни током ноћи, када се хране слатким нектаром, а заузврат преносе полен на друге јединке ефедре. Код једне приморске врсте недавно је откривено да је лучење слатког нектара биљке у потпуном складу са месечевим менама, што значи да је за време пуног месеца, када је видљивост најбоља, најинтензивније и излучивање. Таква појава досад није била забележена у биљном царству.
У питању је полужбун висине до десет сантиметара који се опрашује ветром, код којег постоје мушке и женске јединке (као нпр. код гинка, тисе и зеленике), од којих женске дају (лажне) црвене бобице (заправо семена са меснатим омотачем). За разлику од познатих медитеранских ефедри, наша биљка води порекло из пустињских и полупустињских крајева централне Азије и претпоставља се да је населила ове крајеве током леденог доба. У Азији је честа на пешчаним динама, на сланом земљишту, а и на каменитом тлу, док се на подручју Европе (Медитеран до Атлантика) углавном среће на пешчаним плажама поред обала мора и океана.
По еколошкој прилагодљивости и типу распрострањења, ова биљка је свакако јединствена у нашој и европској флори. Понекад зађе и дубље у континентални део као нпр. у Бугарској, где се налази и најближа популација, удаљена свега двадесетак километара од границе са Србијом. Биљка је у Србији нађена на стеновитом гребену на коме доминирају и жбунови јоргована, док патуљаста ефедра расте на веома експонираним и голим партијама, где друге биљке тешко опстају.
Откривене јединке због прошлогодишње суше нису цветале нити развиле веома декоративне бобице. Због дуготрајне изложености сунчевим зрацима уобичајено је да су гране прошаране црвенкастим до наранџастим нијансама, али су због екстремне суше неке јединке скоро дехидрирале, што је довело до жуте обојености. Фактор угрожавања је и зарастање станишта, а потенцијално може бити и сакупљање. Патуљаста ефедра има статус ретке и угрожене врсте. На основу IUCN критеријума (IUCN ‒ The International Union for Conservation of Nature) популација ефедре у Србији процењена је као крајње угрожена. У циљу очувања ове изузетно ретке и угрожене врсте и њеног станишта, у сарадњи са надлежним институцијама, ускоро ће бити предузете и конкретне мере заштите.
(Извор Природњачки музеј)
